Тијанија

Видимо се у Тииииијааању…


Поставите коментар

Јован И. Деретић: Илирија и Илири

Ilirija

Аутор: Александар Карановић / Античка Србија

Историја једног народа је жива само онолико колико је позната. Илири и Илирија су дугo времена били синоним за Србе и Србију. Илирија је добила то име по једном од њених владара, који се звао Илија. Није то била реткост, да једна земља добије име по неком од својих владара. Тако је и Херцеговина добила име по војводи (херцогу) Стефану Хранићу. Стара Троја је добила то име по једном од њених владара – Троју, а затим се по другом владару Илији назива Илион. Име Илирија јавља се врло рано у античко доба на простору садашњих Херцеговине и Црне Горе, тачно од реке Неретве до реке Дрима. Сви антички писци се не слажу по питању имена Илијиног оца, па је потребно да упоредимо њихове изјаве. Aпиан из Александрије, из I века, писац историје Рима, пише у својој 10. књизи у 2. поглављу следеће:

“— киклоп Полифем и његова жена Галатеа имали су три сина, Келта, Илирија и Гала”.

Собзиром на то да киклоп Полифем није доказана историјска личност, ми не можемо узети ово Апианово сведочење дословно. У стара времена давали су за претке богове или полубогове свим познатим народима, па и Апиан пише у духу те традиције. Оно што из његовог писања произилази као реално и чињенично, јесте да је земља добила име по свом владару и да су Илири, Келти и Гали истородни народи.

То потврђују заједнички језички корени, историја и археологија. Фрушки историчар Прико д’ Сент-Мари преноси једно друго широко заступљено мишљење код старих писаца, а то је да је Илија, Илијо или Илирио био син бога Сербона и да је владао земљом на пределу између река Неретве и Дрима. Овде се не ради само о митологији, јер се иза имена бога Сербона крије реална историјска личност – Сербо Мекеридов, велики освајач и вођа другог аријевског похода у Азију око 1330. г.с.е. Сасвим је могуће и временски се уклапа, да је један од његових синова по имену Илија, владао на пределу од Неретве до Дрима. Постоје још два предања о Илијевом оцу и навешћемо их. Према Аполодору Атињанину, II в.с.е., Илија је био син Дурача, по коме је Драч добио своје име. Што се тиче Кадма, за кога кажу да је био Феничанин, што му не одрђује етничку припадност, дошао је из Мале Азије у Беотију у којој је владао неки Дракон. Одатле протерује Дракона, постаје господар Беотије и гради град Тебу. За њега се веже почетак грчке писмености, тј. да је он био тај који је србицу прилагодио грчком језику. Суседни Рашани су протерали Кадма из Тебе и он је поново отишао на предео касније Илирије, где је саградио тврђаву крај Будве, у којој је и умро. Да је Кадмо имао сина по имену Илија, није поуздано утврђено, али ту претпоставку није могуће потпуно одбацити, а што се тиче Дурача, краља Епира, он је сасвим мало познат у историји. Ако бисмо узели једно од ових предања као највероватније, онда је то да је Илија био син Серба Макеридовог, пошто постоје подаци за тога Илију, где се каже да је он проширио свој посед на запад преко реке Крке и да је основао градове Сербину и Иленију (савремени Скрадин и Сплит). Већ поменути фрушки писац Прико д’ Сент-Мари у свом делу “Јужни Словени” каже:

“Илирикум, Илирис и Илирија су била имена синоними са онима који су стари писци обележавали различите земљишне просторе. У античко време сматрали су за првобитну Илирију предео између река Неретве и Арионе (тј. савремена река Омбла код Дубровника). Римљани су раширили име Илирије на све освојене пределе северно и источно од ње, зато што је то била прва земља коју су освојили са ове стране Јадрана. Тако је дошло до тога да се Илиријом називају сви предели између Дунава и Црног Мора и између Јонског Мора и Јадрана.”

То значи да је првобитна Илирија у ствари савремена источна Херцеговина. Када су Римљани почели са освајањем српских земаља са ове стране Јадрана, име Илирија било је већ проширено и очима странаца. Наиме, почетком IV века с.е. један моћни владар из племена Анта Таријата, по имену Вардило, створио је моћну државу од Поморавља до Јадрана и од Посавине до Солунског залива, стављајући под своју власт и Македонију и Епир. Вардилову царевину грчки писци називају Илиријом, по сећању на краља Илија. И државу цара Агрона, од Епира до Истре, око 230. г.с.е. Грци називају Илиријом, а Јоанис Зонара је назива дословно “Српском империјом”. Римљани су прво освојили један део од касније Илирије, па како су ширили освајања, тако су ширили име Илирије. То се десило зато, што су на целом Хелмском (Балканском) полуострву, северно од Грчке, живела племена једног истог народа, која су говорила истим језиком. Тако је обала римске Илирије ишла око 150. г.с.е. од Истре до Епира, са три главне покрајине: Либурнијом, Далмацијом и Јаподијом. Око 135. г.с.е. римска провинција Илирија је од Трста до реке Дрима, а 14. године с.е. обухвата следеће покрајине: Далмацију, у коју се убрајају Либурнија и Јаподија, затим Панонију, Норик, Мезију, Дарданију, Тракију и Македонију. После Трајановог освајања Дакије и ова земља је укључена у Илирију. У време цара Диокла, односно Диоклецијана, Илирија има следеће покрајине: Горњу и Доњу Мезију, Дакију, Дарданију, Македонију, Тесалију, Ахају – тј. Грчку, Превалу, Нови и Стари Епир, Крит, Доњу Панонију, Савију, Далмацију, Валерију, Горњу Панонију и два Норика. То је Илирија у свом најширем обиму, од Алпа до Црног Мора и од Карпата до Крита. Само се по себи намеће питање зашто су Римљани ставили Грчку под именом Ахаја у Илирију? За то постоје три разлога и то: Грчка је са свих страна била опкољена Илиријом, друго, она сама за себе није била довољно велика да да би била посебна покрајина и треће, од боја у Херонеју 338. године с.е. Грчка је била под Македонијом, која је била део Илирије. Независна Грчка није постојала, а у неким деловима такозване Грчке преовлађивао је српски живаљ, као што је то био случај на Пелопонезу, а српски императори, међу којима је био и Диокле, добро су то знали.

Горња Мезија је Шумадија, Доња Мезија је северна Бугарска, Дакија је Румунија, Дарданија је стара Србија са градовима Низом (Ниш), Скопљем и Приштином. Македонија је била између Тракије на истоку, Епира на западу, Белог Мора на југу и Беле Зоре (Велеса) на северу. Превала је приближно данашња Црна Гора. Стари Епир је јужна Албанија и западна Грчка, а Нови Епир је северна и средња Албанија. Доња Панонија је била земља између Саве и Драве. Све смо навели што се код старих писаца могло наћи у вези са пореклом имена Илирије, али остаје и једна недоумица, а то је зашто су Римљани давали име Илирије тако великом простору. Из горе изложеног се види да су они име Илирије везивали за Србе, а не за неки географски предео, што доказује да настанак имена Илирија није везано за име неког од владара тог имена, иако су они постојали, нити за име неког српског племена. Порекло имена Илирија налази се у српској Дивонији и може се објаснити као Рајана, односно Рајска земља. У српској Дивонији има више појмова везаних за Илирију као рајску земљу. Ири је један од назива за рај, Илја је рајско дрво, Илина је ћерка бога Јаме, Ири је име звезде итд. Зато је име Илирија везано за српски народ, а не за неку одређену територију, као што се то доказује на примеру Римске Илирије. Не треба испустити из вида да Илирија обухвата Подунавље, а Дунав је прва и главна рајска река у Светом Писму. Центар Илирије је био “Свето Седморечје”, које је код античких Срба било света, односно рајска земља. Прико д’ Сент-Мари каже да су у време зенита исламске моћи 756. године Савија и Далмација делови Србије, која је имала на северу Аваре за суседе, а на истоку Бугаре. У саставу Србије на југу били су тада Пелопонез и острво Крит. Апиан из Александрије каже да Грци називају Илирима народ који живи у пределима иза Македоније и трачких планина па до Паноније, Јадрана и подножја Алпа. Илија, односно Илирије је имао по Апиану шест синова и то су: Енхел, Ауторије, Дардан, Мед, Таула и Перхеб, као и кћерке: Прато, Даорто, Дасаро и друге, од којих све воде порекло Тауланти, Перхеби, Енхели, Ауториати, Дардани, Партени, Дасарети и Даорци. Аторије је, вели, имао синове Панонија или Пеона, од кога су Скордиско и Трибал, од којих су настали народи овог имена. Апиан овде набраја главна племена Илирије и представља их као да су сва настала од браће и сестара. Он каже да су у његово време, а то је I век после Христа, најславнија илирска племена Скордисци и Трибали. Овде се ради баш о два имена која су у старо време употребљавана за Србе као народ у целини. Скордиски су Сорби или Сорбиски. Слово К се после слова С се у латинском језику редовно појављује код наших као Славонија-Склавонија, Словени-Склабени, Сарбона-Скардона (савремени Скрадин), Сорбус-Скордус, Сорба или Сарба-Скодра (савремени Скадар) итд.

У делима писаца из античког времена и раног средњег века Срби се најчешће помињу као: Серби, Серди, Сарби, Сарди, Сорби, Сорди, Сирби, Скорди и Скордиски. Има још на стотине варијација овог имена од Британије до Индије. Најизразитији пример варијације овог имена налази се баш на примеру српског планинског венца: Јабланица – Шара – Копаоник – Стари Влах – Дурмитор, који се назива Српским планинама, на латинском Mons Scordus, који се налази у облику Mons Sordus, преведено на фрушки као Montagne Scordisques, или једноставно – Les Montagnes Serbes, а понегде и као Montagna da la Serbie. Ови Апианови Сорби, за које каже да су најславније племе Илирије у његово време, нису у ствари једно од племена, него је то народно име за сва племена Илирије. Сада погледајмо где се све они помињу и код античких писаца. Тачан облик овог имена је Серби, како се налази код географа Клаудија Птоломеја из Александрије у II веку. Он помиње народ под именом Серби и град Сербинон, тј. Сербиново, савремени Загреб. Трећи антички писац који помиње Србе као народ Илирије је Римљанин Кајус Плиниус, тј. Плиније Старије из I века. У њговој 3. књизи у 26. глави налази се помен народа Сардиата на пределу данашње Херцеговине.Четврти антички писац који налази Србе на пределу Илирије је Страбон из I века. Страбон у својој “Геогарфији”, књига 7. галава 5. каже да је српска територија у Илирији између Јадрана и панонских племена. Занимљиво је да се у Страбоновој “Географији” Срби спомињу на четири начина: Сибини, Сирбини, Скордиски и Ардиеи. Не верујем да је то било у његовом оригиналу, него су то корекције његових издавача у нама блискијим временима. Сибини су део Соебона, који су владали Германијом. Сирбини су у Малој Азији. Скордиски су од Норика до Македоније и Ардиеи од Јадрана до Паноније. За Сирбине није потребно објашњење. Сибини су део Соебона владара Германије, што је у ствари једно исто име, јер су Соебони – Сорбони. За Скордиске смо већ рекли. Страбон назива планину Динару Српском планином “Сардион”. Преводилац Страбона на фрушки језик, из 1812. године, извесни Коре, ставља у примедби да су Страбонови Ардиеи, Арди у ствари Сарди, које овај налази у Илирији од Јадрана до Паноније. Овде је у Страбоновом тексту извршена преправка српског имена, изостављањем почетног слова С. Ово изостављање биће посебно јасан случај у тексту Диона Касијуса. Страбон помиње Сарде (Србе) као главни народ Илирије. Пети антички писац који помиње Србе у старој Илирији јесте Дион Касијус, писац Римске историје у II веку. Треба напоменути да је он био римски перфект Илирије, да је ту дуго живео и добро познавао ову земљу. Фрушки издавач Дионове Римске историје, Фирмин Дидо, дозволио је да неки инспектор по имену Гро преправи и чак потпише преправку имена Сарди у Арди у Дионовом тексту. Слично томе чини и енглески издавач Диона, Хајнеман из Лондона и амерички издавач Макмилан из Њујорка. Да би чудо било још веће, они нису свуда били доследни у тој преправци, па је на неким местима у грчком оригиналу остало почетно слово С српског имена, а у преводу на енглески језик свуда је скинуто. Ваљда су мислили да нико неће упоређивати оригинал са преводом. Многи каснији писци, међу којима и Прико д’ Сент-Мари упозоравају своје читаоце да име Арди и Ардиеи треба читати као Сарди, тј. Срби.

Шести, али не и последњи антички писац који помиње Србе у старој Илирији јесте Еузебије Памфил, епископ Цезарије у Палестини, који је живео 265. – 340. године. Еузебије говори о Тиберијевој победи над српским устаницима 9. године после Христа и каже да је он победио Далмате и Сармате. Исто као Еузебије, и други антички хроничари називају српске побуњенике из Босне и Посавине Сарматима, а оне на југу Далматима. Сармати, односно Сарбати је још једно од имена за Србе. Потребно је да се осврнемо на ову Тиберијеву победу о којој је овде реч, јер је она била прекретница у односима Срба из Илирије и Римљана. Велика српска побуна против римске власти почела је 11. године пре Христа, тј. у време владавине цара Августа, када је Римска империја била на врхунцу своје моћи. Борбе између устаника и римске војске биле су нарочито оштре првих година после Христа и вођене су од Јадрана до Саве и од Поморавља до Купе. Против устаника је употребљена велика сила, тако да је ту била највећа концентрација римске војске која је икада учињена. Па и поред тога, цар Август је пред Сенатом говорио да су потребна додатна појачања, јер би у противном устаници могли да се појаве под зидинама града Рима. Овај његов говор нам указује колика је била велика снага српских устаника. Август је поставио свог посинка Тиберија, способног војсковођу, за главног команданта римских војних снага у Илирији. Епидемија тифуса харала је у оба војна табора, па је то био разлог који је навео њихове вође да размишљају о мировним преговорима. Преговоре су водили Бато и Тиберије и постигли један далекосежни уговор. По том уговору Срби су признали римску власт, а Римљани су им за узврат дали римска грађанска права. То право су до тада имали само грађани Рима и оно је представљало велику привилегију. Носиоци тог права су били ослобођени пореза и свих дажбина у држави, са загарантованим статусом слободних грађана и са правом да гласају и да буду бирани. Обавеза носиоца тог права била је да служе војску у легијама.

Римљани су 12. године после Христа направили спискове нових војних обавезника по српским братствима. Један део тог списка, који се односи на Далмацију, сачуван је код Плинија Старијег у његовој 3. књизи. Под именом Далмације обухватане су тада још и Херцеговина и Црна Гора. Ту се, поред других данас мање познатих српских братстава, налазе и нека врло добро позната и данас постојећа, као: Дидари, Дермастије, Глиндићи, Денде, Деснијати, Грабљани, Рудињани, Деврње, Деретићи итд. То су ти који се називају Далматима и Сарматима у римској Илирији. Апијан каже да су Илири имали бројна племена и да је то нормално у једној тако пространој земљи и каже:

“Ове народе, Меде и Дардане и такође Панонце, Рећане, Норичане, Мезе из Европе и суседна племена која живе на десној обали Дунава, Римљани разликују једно од других тачно тако као разна грчка племена која се међусобно разликују и називају свако племе његовим посебним именом, али сматрају целу Илирију као једну целину и под једним именом. Откуда потиче та идеја нисам могао пронаћи, али она се одржава до наших дана, па и земљични порез свих ових племена од извора Дунава па до Црног Мора је под једном главом и зову га илирски порез”.

Ово Апианово сведочење је доказ више да у Илирији нису постојали различити народи, него само племена једног истог српског народа. Апиан објашњава како су Далмати, које он назива једним илирским племеном, добили своје име по граду тврђави Делмину. Каже да су их најпре називали Делминцима, па потом Далматима. Тврђава Делмин је била седиште једног племена, па су по њој та племена названа Делминцима. У вези са Панонцима Апиан каже:

“Пеони су велики народ на Дунаву, који се шири од Јапода до Дардана. Њих Грци називају Пеонима, а Римљани Панонима и ови их убрајају у Илире, као што сам то већ поменуо и зато их и ја укључујем у историју Илира. Они су постали славни од македонског времена по Агрианима, који су дали врло велику помоћ царевима Филипу и Александру, тј. Пеони из доње Паноније на граници Илирије”.

Ево нас код једног преиначеног имена, где се Срби називају Агрианима. Овде се ради о Србима из предела Поморавља па до Старе Планине, чији је главни град био Србица, Сердика или Сардика код античких писаца, а то је савремена Софија. Ми смо пронашли како су грчки писци, а много вероватније је да су то чинили савремени издавачи античких писаца, од имена Срби, односно Србичани, направили Агриани. То није јединствен случај преправке српског имена. Да напоменемо да је Птоломејев Сербинон преправљен у Аграм, али тек у средњем веку, па би се могло рећи да су и Србичани у исто време преправљени на Агриани. Што се тиче помоћи Србичана царевима Филипу и Александру о којој Апиан говори, довољно је напоменути да је у војсци Александра Великог ударна снага била оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујућим тренуцима битке био је пробојни гвозд, а у њеним првим редовима командовао је лично Александар. Тако славни Србичани посташе Агриани, што би се према смислу грчког језика могло превести као – звери.

Да се осврнемо још на првобитну Илирију од Неретве до Дубровника, у којој су живели Енхели, како то наводе неки писци. Прко д’Сент-Мари каже да ово име на феничанском језику значи земљорадници, ратари. Ми знамо да на грчком и јеврејском језику Феничани значи црвени људи, људи опрљени на јаком средоземном сунцу. То значи да име Феничани није име неког посебног народа и заиста многи народи у античко време се помињу као Феничани, заправо сви који су пловили по Средоземљу. Баш на предели првобитне Илирије у земљи такозваних “Земљорадника” Енхела, Плиније, Апијан, Касијус и Страбон налазе Србе. Апиан каже још да су ови Срби некада били чувени као поморска сила, поморски народ. Први становници Босне, каже д’ Сент-Мари, били су ти исти “Земљорадници”, као и у Херцеговини. То су били Беси, по којима је Босна добила име, а који се такође налазе у пределима Србичана у Тракији и Скордиски, тј. опет Срби. То су ти Еузебијеви Сармати. У Старој Србији (Косово и Метохија) д’ Сент-Мари ставља на прво место Скордиске, као прве становнике те покрајине. Имена места, тј. топонимија старе Илирије је сва на српском језику – имена планина, река и градова. Да поменемо само она која су у директној вези са српским именом. Острво Раб се помиње као Сарба, град Скрадин као Сардона, град Загреб као Сербинон, планина Динара је Сарбона, град Скадар је Сарда, град Сремска Митровица је Сирбиум, планински венац се зове Сордус, град Софија је Сердика, Србица, а град на реци Бистрици иза Олимпа је Сербиа. Илирија је синоним за Србију и то не целу античку Србију, него само део оне велике Србије из које су настали сви словенски народи, како то потврђује Нестор Кијевски и Баварски Анонимус. Срби Илирије су преко такозваних илирских легија преузеле власт у Римској империји и са њом непрекидно владали пуних 150 година.

Advertisements


Поставите коментар

Стефан Симић: Људи ће ти наћи хиљаду мана

Извор: ЈУ Тјубе
Аутор: Стефан Симић

Људи ће ти наћи хиљаду мана, копаће по твојој биографији, тражиће нешто за шта могу да се ухвате, да те оцрне и опљују. Ако не пронађу онда ће да измисле, ако нису у стању да измисле онда ће да траже од других да измисле уместо њих.

Што више будеш ишао ка врху имаће више разлога да те смакну! Што више будеш знао говориће како си све већа незналица!

А само треба да промене угао гледања и уместо мана да траже врлине. Али неће, лакше им је овако. Боље да те гледају попреко, да окрећу главу када те виде, да ти се мрште у лице, да те прозивају када си далеко, да причају како си луд, поремећен и не знам какав. Боље да се кришом обрачунавају него да се јавно суоче или да те, не дај боже, подрже. Јер када би те подржали, тебе и оно што радиш онда би њима нешто фалило? Тек онда би схватили, у односу према томе, колико су глупи, празни, себични, зли. Тек онда би схватили трагедију и бесмисао свог јадног положаја на који су вечно осуђени…

Боље да те мрзе, да ти постављају ногу на сваком кораку, више им се исплати, него да те воле и поштују. Лакше им је да кажу да си идиот него да се осећају као идиоти док су са тобом, поред тебе. Лакше им је да кажу да си кретен, будала него да признају своју глупост и промашеност…

Не стварно, замисли да си ти такав? Замисли да си ти као они? Без идеје, без става, без стила? Па и ти би онда тровао околину исто тако, ако не и горе. Лупетао би све време, смејао би се на силу, гледао би што више да срушиш и упрљаш пошто не би био у стању ништа да направиш и осветлиш. Гледао би са стране, са пристојне удаљености, да опљујеш што већи број људи. Гледао би да поквариш све оно што ради, да поружниш све лепо, да оцрниш све што блиста…

Зашто би признао да је неко бољи од тебе? Или да је образованији, вреднији, духовитији? Или привлачнији људима? Или да је једноставно бољи човек? Зашто би изашао из свог малог себичног света, некоме пружио руку и признао му да је бољи? Зашто када овако можеш свакодневно своје комплексе да лечиш на њему?

Зашто?!

Зато што би тек тада постао човек, зато што би сви они тек тада постали људи, а нису, и неће, чим нису у стању то да ураде?!

И знај, људи ће те рушити где год стигну. Кривићете за све несреће у свету, за све своје проблеме. Наравно не сви, само они који мисле да им стојиш на путу! Бићеш њихов изговор, бићеш њихов трн у оку, бићеш разлог њихове несреће. Али ако си већ кренуо тим путем. Ако ти је уметност смисао живота, или шта год, ако ти је слобода једини путоказ ка небу – онда се не обазири на то, онда очекуј то! Јер нема те лажи која може да наруши твоју истину! Нема тог мача који може да сасече твој лет!

Стефан Симић: Људи ће ти наћи хиљаду мана

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.


2 коментара

88 поставки Дејвида Лејна

Извор

Док бела раса не схвати да постоји само један извор у коме можемо проналазити вечне истине, неће бити мира ни стабилности на Земљи. У непроменљивим Законима Природе налазе се кључеви живота, реда и разумевања. Речи људи, чак и оних које неки сматрају “надахнутима”, подложне су преводима, додавањима,мењањима и искривљивањима разних смртника. Стога, свако писање или утицај, прошли или модерни, мора проћи кроз тест усклађености са Законом Природе. Бели људи широм света морају колективно схватити да су они подједнако подложни суровим Законима Природе, исто као и свако друго биће у свемиру, иначе неће осигурати мир, стабилност, па чак ни свој опстанак. Свет је у пламенима, јер расе, народи и културе бивају присиљени да пркосе својим природом стеченим инстинктима чији је задатак осигурати самопреживљавање. Многи људи добре воље, али са мало разумевања, боре се против симптома који су резултат непоштовања Закона Природе. Како је то људска природа, многи ускогрудо прихватају погледе и усвојене догме произашле из тренутних околности и нечије манипулације. То је подстицано од стране моћног и безобзирног племена које већ вековима контролише дешавања широм света искоришћавајући човекове основне инстинкте. Борба међу непросвећенима служи им као њихова маска и штит. Дубље разумевање основних закона који управљају животом човека је битно ако желимо спасити цивилизацију од зеленашког крвника. Ових неколико страница нису намењене да пруже детаљан систем владања, већ су упутства и правила, која када су схваћена требају служити и очувати човека као појединца и као народ.

88 поставки Дејвида Лејна

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

1.) Било која религија или учење које негира Законе Природе је погрешно.

2.) Каква год била људска перцепција Бога, или Богова, или Сила Природе, нико не може порећи да су Закони Природе дело и смисао тих сила.

3.) Бог и религија су одвојени и често конфликтни појмови. Природа је доказ божанског плана, јер свет природе јесте дело силе или интелигенције коју људи називају Бог. Религија је креација смртника, стога јој је судбина да пропадне. Религија може очувати или уништити људе, у зависности од структуре коју су јој дали њени зачетници, њихових мотива и сплета историјских околности.

4.) Најисправнији облик молитве јесте заједништво са природом. А оно се не изражава речима. Оди на усамљено место, по могућности на врх планине, под ведрим небом бескрајног свемира. Тада размисли о замршености бескрајног макрокосмоса. Схвати да си ти у једну руку потпуно неважан у погледу величине свеукупне природе, а у другу руку си потенцијално невероватно вредан као карика у ланцу судбине. Ту ми налазимо склад са Природом, а са складом долази и снага, мир и сигурност.

5.) Световни системи моћи штите и промовишу религије које говоре о загробном животу. Због тога људи бивају учени да се одрекну борбе против предатора у овом животу.

6.) Историја, и световна и религијска, је бајка створена да сервира превару и написана је од стране оних којима она користи.

7.) Религија у свом најкориснијем облику симболизије људе и њихове културе. Мултирасна религија уништава осећање јединствености, посебности и вредности неопходне за опстанак расе.

8.) Оно што људи називају “натприродним”, је заправо “природно” које још није схваћено или откривено.

9.) Повећање броја закона са последицом губитка слободе је знак, директно пропорционалан духовној болести народа.

10.) Ако је народ лишен духовног здравља и моралних особа, тада ће влада и непринципијелни људи попунити та празна места. Стога, слобода долази са моралним вредностима,а тиранија јача са пропадањем морала.

11.) Истина захтева мало објашњавања. Стога, пазите се речитих објашњења. Велика начела откривају се краткоћом исказивања.

12.) Истина се не боји истраживања.

13.) Неутемељено веровање је понор. Људи који не преиспитују вредност и исправност својих веровања, с разлогом ће трпети или нестати.

14.) У складу са Законима Природе, ништа није важније осигурања опстанка властите врсте.

15.) Не постоји већа мотивациона сила од нечијег уверења да је у праву.

16.) Оштроумље је знак здравих људи. У болесном или умирућем народу, цивилизацији, култури или раси, суштина је изостављена у корист привида.

17.) Оштроумље подразумева способност препознавања разлике између веровања и доказивања стварности.

18.) Не постоје ствари попут права или привилегија пред Законима Природе. Јелен којег прогони гладни лав нема право на живот. Али он може себи осигурати живот, ако следи правила природних инстинката да буде будан и спреман на бег. Слично томе, ни људи немају право на живот, слободу или срећу. Те околности могу бити пружене од стране самог себе, нечије породице, нечијег племена или нечијих предака, али оне су свеједно пружене и нису права. Даље, вредност тог пруженог може бити осигурана опет само поштовањем Закона Природе.

19.) Људи који нису уверени у њихову посебност и вредност ће пропасти.

20.) Бела раса је трпела инвазије и бруталности из Африке и Азије хиљадама година. На пример, Атила и азијски Хуни који су напали Европу у петом веку, силујући, пљачкајући и убијајући између Алпа, Балтика и Каспијског мора. Тај сценарио је поновљен од стране Монгола и Џингис Кана 800 година касније. (Поменимо овде само да амерички Индијанци нису “домороци”, већ су по раси Монголи из Азије). У осмом веку, стотинама година пре него што су црнци доведени у Америку, северноафрички Маори мешане расне позадине, напали су и освојили Португалију, Шпанију и део Француске. Стога, покушаји да се белој раси прикачи етикета криваца и злочинаца од стране неких, су бесмислени због историјских околности и Закона Природе који не допушта самилост међу врстама. Заправо, све расе су немерљиво профитирале од креативне генијалности Аријеваца.

21.) Људи који допусте другима који нису њихове расе да живе међу њима ће пропасти, јер неизбежан резултат расне интеграције је међурасно размножавање које уништава карактеристике и опстанак расе. Присилна интеграција је намерни и злобни геноцид, посебно за људе попут беле расе, који су сада мала мањина у свету.

22.) У коначном анализирању, раса или врста не просуђује се као супериорна или инфериорна због својих достигнућа,него према вољи и способности преживљавања.

23.) Политички, економски и верски системи могу бити уништени и ускрснути од стране човека, али смрт расе је вечна.

24.) Ни једна раса људи не може неограничено продужавати свој опстанак без територијалних императива кроз које умножава, штити и залаже се за своју врсту.

25.) Људи без своје властите културе ће пропасти.

26.) Природа је поставила одређену антипатију међу расама и врстама како би осигурала индивидуалност и опстанак сваке. Кршење територијалних императива неопходних да очувају ту антипатију, води или према сукобу, или према мешању.

27.) Није конструктивно мрзети оне који су других раса, па чак ни оне мешаних раса. Али сепарација мора бити очувана због опстанка властите расе. Особа, међутим мора мрзети оне припаднике њене властите расе који чине издају против своје властите врсте и против свог народа. Такође и оне који уништавају његову културу, или ексклузивност његовог територијалног императива.

28.) Концепт мултирасног друштва крши сваки Природни Закон за опстанак врсте.

29.) Концепт “једнакости” декларисан је као лаж од стране Природе. То је потрага за најнижим демонством, и та потрага ће уништити сваку супериорну расу, народ или културу. Да би запрежни коњ трчао једнако брзо као и тркачки коњ, прво бисте требали осакатити тркачког коња; исто тако да би тркачки коњ могао вући једнако као и запрежни, морали бисте прво осакатити запрежног коња. У оба случаја, тежња за једнакошћу је уништење савршености.

30.) Нагоне за преживљавање расе или врсте одредила је Природа.

31.) Нагони су природни, савршени механизми опстанка сваке расе и врсте. Људска слабост рационализирања ситуације због властитог удовољавања не сме ометати природне нагоне.

32.) Мешање раса јесте, и увек је било највећа претња опстанку аријевске расе.

33.) Саосећање међу врстама супротно је Законима Природе, и према томе је суицидно. Ако би вук интервенисао да спаси јагње од лава, он би био убијен. Данас, ми видимо белог човека који је под ударима толиких пореза да не може себи приуштити децу. Повећани порези се тада користе за издржавање десетина милиона небелаца, од којих многи онда траже последње белкиње за своје партнерке за размножавање. Као што видите, човек је подложан Законима Природе. То нема никакве везе са моралношћу, мржњом, добром или злом. Природа не признаје концепт добра и зла у међурасним односима. Ако лав поједе јагње, то је добро за лава, а зло за јагње. Ако јагње побегне лаву и лав гладује, то је добро за јагње, а зло за лава. Тиме видимо да је исти догађај обележен и као добро и као зло. То не може бити, стога нема никаквих контрадикција унутар Закона Природе.

Прочитај текст до краја»


Поставите коментар

Сократов троструки тест

У древној Грчкој (469 – 399 пр.н.е.), Сократ је био нашироко хваљен због
своје мудрости.

Једног дана дође му познаник врло узнемирен: – ” Сократе, знате што сам управо чуо о Диогену ?”

– ” Само тренутак ” одговори Сократ. “Прије него ми кажеш што си чуо
направићемо мали тест. То се зове ТРОСТРУКИ ФИЛТЕР ТЕСТ. ”
-” Троструки филтер? ”
– ” Тaчно, пре него што ми испричаш о Диогену, профилтрираћемо оно што ми намераваш рећи.

Први филтер је ИСТИНА.
Јеси ли апсолутно сигуран да је оно што ми намераваш рећи истина ?”
– ” Не, заправо сам само чуо о томе.”-
– Добро, значи не знамо је ли то истина или не.

Покушајмо с другим филтером, филтером ДОБРОТЕ.
Је ли оно што намераваш рећи о Диогену нешто добро ? ”
– ” Не, напротив…”
– ” Дакле, желиш ми рећи нешто о Диогену што може бити лоше, чак и ако ниси сигуран да је истина ?”
Човек је слегнуо раменима, мало збуњен.

Сократ је наставио :
– ” Вест још увек може проћи тест јер постоји и трећи филтер, филтер
КОРИСНОСТИ.
Хоће ли оно што ми желиш рећи о Диогену бити корисно за мене ?”
– ” Не, мислим да неће.”
– ” Па ” закључио је Сократ, ” ако оно што ми желиш рећи није истина, нити је
добро, нити корисно, зашто то уопште рећи мени или било коме другоме?”


Поставите коментар

К о л е д о

Извор: Стари Словени
Аутор: Никола Милошевић

Коледо је биће које се може посматрати на два начина. Као зимски дух и као божанство. Празници у част Коледа су се организовали током зиме, а највећи празник је био Кољада, који је био на дан зимског солстиција. Обичаји овог празника задржани су и у хришћанству, а има аутора који сматрају да је хришћанство преузело овај празник и слави га као Божић. У Бугарској се Божић и даље назива Коледа. Такође се честита весела Коледа или честита Коледа.

Коледо је близанац са Овсењом. Њихова мајка је Златогорка Маја а отац Дажбог. Овсењ је рођен пре Коледа, па је упрега коње у небеске кочије правећи пут свом брату Коледу. Коледо представља силазак бога Кришне или Кришњиа на земљу. Овсењ се појављује лети а Коледо зими.

У време зимског солстицијума Овсењ испраћа стару годину, а Коледо дочекује нову годину, односно ново Сунце. KOLEDO

Коледо је дао људима знања о васиони и небеским телима. Дао им је књигу о звездама која су Словени звали ,,Звездана књига Коледа’’. Овде се долази до друге сличности Коледа и Кришне. Кришна доноси људима знање у виду књига – Веда, а Коледо такође доноси знање људима. Наиме по ведизму се може сматрати да је коледо једно од отелотворења Кришне, односно Кришњи, како се ово божанство јавља код Словена. Коледо је направио и календар за људе, који су Словени звали ,,Дар Коледа’’ и открио је људима науку о Великом Колу (Млечни пут вероватно). По легенди последњи силазак Коледа на земљу се може предпоставити да је био око 6530. године пре нове ере. Од тад се ово знање преносило с колена на колено. Грци су говорили да су свето звездано знање добили од Хиперборејаца са севера. Хиперборејци су били народ у грчким митовима, који је живео на далеком северу. Хиперборејци нису знали за ратове и живели су у избоиљу. Поштовали су Сунце и сунчана божанства. Наводно у њиховој земљи Сунце никада није залазило. По томе што су поштовали сунце и живели на северу у односу на Грке могло би се закључити да се ради о Словенима. А о добу кад су Словени живели у изобљу и нису знали за ратове сведочи и Велесова књига. Тако да се може поставити теорија да су грци добили своја астрономска и астролошка знања управо од Словена. А Словени су ово знање добили од Коледа.

Коледово име се помиње у многим здравицама. Постоје такозване коледарске песме или коледи. Ове лирско обредне песме се углавном изводе током божићних празника и задржале су се у многим крајевима до данас. По обичајима Овсањ је пуштао испраћајући старо Сунце мртве, па су се мушкарци преоблачили у разна руха и ишли по селима певајући и правећи буку. У коледаре су ишли искључиво мушкарци. Њих је коледарским песмама учио мештер. Коледари су ишли селом и певали цељу једну ноћ, све до другог дана после подне. Коледара је увек било дванаест, али су се делили на две чете по шест момака. Свака чета је имала коловођу, који је носио фењер окићен рузмарином. Затим су била три певача и један благајник. Унајмљивали су торбоношу који је само носио дарове, којима би их даривали домаћини. Углавно су се давали дарови у храни и пићу.
Пример једне коледарске песме:

„У нашега, коледо!
Домаћина, коледо!
Нашло се је чедо, коледо!
Младо чедо, коледо!
Мушка глава, коледо!
На глави му, коледо!
Куна – капа, коледо!’’

Коледари су ишли по сокацима и куцали на врата кућа у којима је горела свећа у пенџери. Певали су песме које су биле намењене свим укућанима. Певало се младожењи, домаћину, младој, бебама, деци. Све коледарске песме су имале своју намену. Коледо је у њима помињан као заштитиник и дозиван да подари срећу, снагу, љубав. Он је овде постајао заштитник породице и појединаца. Касније је у неким песмама замењен хришћанским богом. Што се може сматрати и нормалним како је Коледо заправо ведско божанство, односно један облик божанства које је једно.


Поставите коментар

Немачка: Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације

Извор: СрбинИнфо

ist

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива србска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи:

“Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”.

Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и србска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је србски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик пише:

“Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

nat

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле србске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима, једина је могућност да је то био србски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народима дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале Азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са србским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-србског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је србски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише:

“Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”.

Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори србски да те цео свет разуме”. За србски језик Шафарик каже да је:

“Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”.

А стари србски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

konstantinopolj

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и србски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је србска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а србски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва србска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу србска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о србству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том србском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама србског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци србства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

kralj

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на србском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за србским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом србском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле србски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице, Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – србски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

rep-milorad-stojic_620x0

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Наш књижевник Милош Црњански, навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже:

“Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног србства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од србског народа хрватска католичка краљевина, где живи србски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од србске речи „поље“, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики србски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног србског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном србском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије србско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрбског језика индо-азијског порекла.

srb

Велики је број научника који Индију сматра србском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника србског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на србском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и србском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична србским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у србском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и србских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена србских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.


Поставите коментар

Србски гени стари 12.000 година – видео

Извор: Атлантида форум
Аутор: Милан Маленовић

Гени: научне недоумице које мењају свет

Уместо да се суоче са открићима др Кљосова, професора са Харварда, и да их, ако имају научне аргумент демантују или прихвате, српски историчари ћуте игноришући она научна открића која се не уклапају у интересе страних ментора.
5_1_1

Негде између 1113. и 1118. године, у руском манастиру Видубицкиј настао је из више различитих извора летопис ,,Повест минулих лета“. Аутором је дуго сматран монах Нестор, по коме је ова хроника и добила своје друго име. ,,Несторова хроника“ почиње са:

Ево повести минулих лета:
Откуд је пошла Руска земља,
Ко у Кијеву поче први да кнезује и
Откад је постала Руска земља

Одмах после тога, аутор даје историју руског народа од библијског Јафета, сина Нојевог, до његових дана. На једном месту, међутим, аутор пише како су се Јафетови потомци населили прво у доњем току Дунава, данашњој Србији, да би затим неки од њих отишли на север.

Руска историографија је ове податке одувек узимала за озбиљно, па се у руским школама учило како су они дошли „са оне стране Карпата“. За њих су „оне стране Карпата“ овај део где данас живе Срби, који су, у ери љубави са Совјетима, ову лекцију из историје дословно преписали и пренели у своје уџбенике. За Србе, међутим, Несторове „са оне стране Карпата“ треба да гласе „са ове стране Карпата“. Тај део овде никада није схваћен.

У међувремену се појавила једна млада наука – генетика. Она истражује порекло појединаца, а самим тим може да истражује и порекло целих народа. Како је то једноставније и јефтиније, за узорак се узима мушки Y хромозом и преко њега се утврђује порекло мушких предака.

Одређени ген се, наиме, преноси искључиво са оца на сина и то скоро без икаквих измена. Ово „скоро без измена“ значи да до мутација, ипак, долази, али полако. Прве се статистички појављују после 40 година, односно после две генерације, али су занемарљиве. Оне нешто значајније настају после просечно – 450 година. Та промена научницима показује старост једног од маркера (делова гена који мутира), јер што је више регистрованих промена, то је већа и временска раздаљина од првог заједничког претка (оног од кога су потекли сви испитани потомци).

Срби Аријевци

У динарским пределима бивше Југославије примећена је велика учесталост гена који је, због свог налазишта, међу лаицима понео име „илирски“. Стручњаци су му, међутим, дали доста сувопаран назив И2а2-динарик (ово се зове хапло група, скраћено хпг). На основу овог лаичког назива („Илирски ген“), муфтија Зукорлић се залетео и почео да тврди како су Босанци наследници Илира, јер је на њиховом подручју ова хпг најзаступљенија.

После тога се открило да је исти тај И2а2 у истој мери заступљен и у Украјини. Нордвејд, највећи данашњи стручњак за хпг И2а2 утврдио је, на основу постојећих мутација, да је украјински рођак старији од овог нашег. По њему се првиносилац И2а2 на ове просторе доселио пре отприлике 2.600 година. Значи: ништа од Илира који би носили ову хапло групу.

Доктор наука Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултантске управе Међународног генеолошког бироа и профессор биологије на Харвардском универзитету. Највећи је живи стручњак за хпг Р1а1 која је типична за све Словене. Ова хапло група је у већој или мањој мери заступљена међу свим словенским народима, али у значајној мери и међу највишим кастама у Индији.

На основу постојећих мутација, које је веома студиозно проучавао, Кљосов је дошао до закључка да сви Словени потичу са Балкана. И то не било где са Балкана, већ из данашње Србије и Босне. Старост наших примерака Р1а1 је – 12.000 година. Од тада смо, значи, ми на овим просторима.

Старост примерака Р1а1 код највиших индијских каста је далеко млађа – негдеоко 3.850 година, што одговара времену доласка аријеваца на те просторе. Кљосов даље закључује да су Аријевци, у ствари, Словени који су са подручја Србије стигли до Индије.

Користећи најновија научна сазнања из генетике, професор Кљосов закључује да су се пре око 4.800 година Праевропљани из Подунавља поделили. Они који су пошли на исток постали су касније Словени, они који су кренули на запад постали су говорници такозваног Кентум језика, некада заједничког индоевропског говорног подручја.

Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски језици“ првобитни, већ прасловенски, аријевски, тврди Кљосов, и наставља у истом стилу:

„Индоевропски језици“ – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели „народи који су говорили на иранским језицима“. Словени су тамо живели, прасловени, аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан“.

СТУДИЈА ПРОФЕСОРА КЉОСОВА:

Винчанци први

Ако је Р1а1 основна словенска хаплог рупа, заочекивати је да су пра словени имали исту ту хаплог рупу. А ако су прасловени постојали пре 10.000 година, дакле далеко пре него што су настали индоевропски језици, како сматра данашња наука, онда значи да су се ови језици развили из словенског прајезика, сматра Кљосов.
Овај његов став наизглед је у колизији са досадашњим теоријама, које је прва поставила Марија Гимбуташ уводећи категорију Староевропљана које су покорили Индоевропљани. У суштини, Марија Гимбуташ је говорила о носиоцима курган културе, а тек су каснији историчари ове „Курганце“ заменили Индоевропљанима конфронтирајући их са Староевропљанима.

Ако се прихвати могућност да су и једни и други имали исто културолошко порекло и сличан језик, али два различита облика друштвеног организовања настала специфичним потребама у различитим окружењима, види се да Кљосов не демантује Марију Гимбуташ, већ је допуњује.

Кљосовљева сазнања имају упориште и у радовима једног од највећих лингвиста прошлог века, Светислава Билбије, који је користећи своја познавања различитих словенских језика успео да преведе Златне плочице из Пирга писане на етрурском језику. До тада се сматрало да етрурски не спада у индоевропске језике, већ да је остатак староевропског.

Истовремено је Билбија доказао да су Етрурци користили слова први пут употребљена у Винчанској култури. Професор др Радивоје Пешић је био први који је тврдио да је писменост настала на просторима Србије много пре сумерског алфабета и да су симболи пронађени на месту неолитских насеља из Винчанске културе у ствари прва слова која су људи у Постпотопној историји користили.

Овим доказима комплетна светска историја пада у воду. Срби, по томе, не само што се нису доселили у VII веку на ове просторе, него су, шта више, преци оних истих аријеваца у чије је име Хитлер убијао милионе Словена. Доктор Пешић, који је тврдио да је целокупна светска култура не само потекла из Винче, већ да ју је по свету раширио исти народ који овде и дан-данас живи, овим постхумно добија чврсту научну потпору.

Исто као и код открића професора Пешића, који је своју научну каријеру морао да настави у иностранству, на универзитету у Падови који је најмеродавнији за истраживање Етрураца, јер је у тадашњој Југославији био прогањан од владајуће квази-научне елите, тако се у домаћој јавности не придаје никакав значај ни последњим радовима др Кљосова. Открића и једног и другог овде се гурају под тепих, јер се не уклапају у слику историје оних који преко сумњивих донација финансирају рад чланова САНУ.

После 200 поколења

По Кљосовљевим закључцима носиоци Р1а1 на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.

Пола миленијума касније ови прасловени стижу до јужног Урала, а 400 година касније крећу на Индију, где данас живи око 100 милиона њихових потомака.
Једна група тих балканских Прасловена упутила се на Блиски исток, где се такође и данас налазе носиоци хпг Р1а1. Старост њихових гена Кљосов датира на 4.000 година.

Текст је уредио УМ – Удружена Мисао
http://skrivenosaznanje.blogspot.com/

*************

ТВ Дуга: Нова историја о Винчи – гост Анатолиј Кљосов -1 (20.09.2012.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

ТВ Дуга: Нова историја о Винчи – гост Ђанкарло Томацоли -2 (21.09.2012.)

Линк ка видео прилогу на: YouTube