Тијанија

Видимо се у Тииииијааању…


Поставите коментар

Белина прапомена

Б е л и н а   п р а п о м е н а

Гле! белих ветрова пси тишине
Лају на разјасну вечерњачу
У вечном кругу ноћне белине
Где се живот и смрт претичу

И лавеж паса у ноћ се вије
До белог јата белином зорја
И љубав што се у студен скрије
Рађа се ватром иза обзорја

Све је већ било и све ће бити
Већно живимо опсену зарну
Снове сневане гле! снова снити

Драган Симовић

Advertisements


Поставите коментар

Ја чекам свитање

Аутор: Борка Љешковић, Никшић

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће иза чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати све маске,
које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.


Поставите коментар

О д з в а њ а м

Аутор: Милица Љешковић, Никшић

О д з в а њ а м

О д з в а њ а м…
То је једини осјећај који познајем сад
Он брише све друге осјете
разграђује способност за покрет
и оставља утисак мира
Тај мир то је само за око посматрача
Све што остаје иза тог површног утиска
То је моје…

Одзвањање није безнађе…
Заправо тек га откривам
Можда је карта за други
Неки други свијет
Отварач један једини на свијету
За давно забрављену кутију

Прво се пробудим и чујем га осјетим
Неописив је осјећај одзвањања
Није бол али боли

Тежак је као гвожђе
Само покрет га поништава
Ако га надвлада

Примењујем разне психолошке технике
Прихватам га волим
Пишем му писмо као да је биће
И не знам како деси се покрет
Разбије га и почиње дан
После тог све је историја


Поставите коментар

Добрица Ерић: Пркосна Песма

Аутор: Добрица Ерић

Ја, кћи Божја Србија изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу !

Крива сам што сам неко, а не нико и нетко
Крива сам што у доба општег Србобрста
идем у православну цркву додуше, поретко
и што се крстим овако с три прста !

Крива сам што јесам, а треба да нисам
Крива сам ја одавно што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крива сам што се дрзнух против кривде
Крива сам што опет славим своју Крсну Славу !

Крива сам што пишем и читам ћирилицом
Крива сам што певам, смејем се и псујем (а понекад и лајем)
Крива сам, и признајем да не знам што знам,
и да знам што не знам.
Крива сам, и да завршим с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка што сам Православка и Светосавка
и што не верујем у свети злочин и опрост од греха !

Крива сам и грешна, дакле што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим !

Ако то признам да сачувам главу
изгубићу Часни Крст и Крсну Славу
Ако не признам црно ми се пише
цео свет ће на моју земљу да кидише.
Руље бивших људи лопова и гоља
Чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

А ево, признајем и то за спас рода
ја више не постојим
скините ме с листе ја сам одсад само
ваздух, светлост и вода
три елемента који вам користе
а ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте !

Моја ружна слика озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља то сте виизнутра !

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце као јабуку
и радост чисту као булка у ражи
моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш немер
распродајући моју дедовину.

Суд ће ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити.

Много смо важне, Земљо моја мила,
Ја и Моје сестре ИСТИНА и ПРАВДА
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда и неправда !

Руље бивших људи, убица и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде ове побеснеле звери
које ти черече синове и кћери
мора да су чуле белосветске банде да имају златна срца па их ваде
да их пресаде у сопствене груди не би ли и они тако били људи !

Господо тужиоци, судци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ће те линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер људско срце чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима !

Ја се не плашим срмти
црне дуге већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
и није страшнија поготово дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа !

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам, а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица.
Само пожурите
што ме пре разапнете
пре ћу Васкрснути !


Поставите коментар

Драган Симовић: КРУЖНИ ПУТ СВЕТЛОСТИ

Аутор: Драган Симовић

(Владану Пантелићу, ВедСрбу из ПраТијаније)

Ако живимо Овај Тренутак, Вечно Сада, онда између нас и наших Божанских Предака не постоји Временска Провалија, не постоји Време мерено вековима и тисућама година.
Овај Тренутак јесте Вечност.
Вечност је Одсуство (Укидање, Потирање) Времена!
У нашем Унутарњем Човеку нема Времена; наше Унутарње Суштаство не испуњава Време, већ Не-Време, Временска Празнина; наше је Унутање Биће усаображено са Језгром Звезданих Јата, са Језгром Пра-Живота.
Божје, Створитељево Срце јесте Потка и Основа Свеколиког Живота, СвеЖивота.
ПраЗаметак Живота јесте Велико Срце Стварања, Срце Створитеља.
ПраЗаметак у Материци Велике Мајке пројављује се у виду мајушног срца.
И у Материци Земаљске Мајке ПраЗаметак Живота има обличје срца.
Срце је Средиште Бића.
Срце управља Главом; Срце управља Мозгом.
Срце осећа и мисли преко Мозга.
Мозак је божанска испостава Срца.
Најдубље стваралачке мисли извиру из Срца, па их Срце, потом, упућује Мозгу, да би се, на концу, из Мозга низвеле у Свет као Уметничко Дело.
Постоје мисли Главе, и постоје мисли Срца.
Мисли Главе користе нам у овом приземном, свагдањем земаљскоме животу (то је она нестваралачка умност и разумност, нестваралачко мишљење и расуђивање), док мисли Срца бивају Божанско Дејство што се обликује у чудесна, тајновита и тајинствена, Стваралачка и Уметничка Дела.
Велики Посвећеници нису мислили Главом, већ Срцем.
Тесла ништа није створио размишљајући Главом; сва Његова Дела јесу сневајућа промишљања Његова Срца.
Зато Људи Главе никада неће схватати и разумевати Човека Срца.
Човек Срца јесте вечита и вечна Тајна за Људе Срца.
Тако је бивало од ПраИскони.
Тако ће вавек бивати.
Све полази из Срца, и све се у Срце враћа.
То је Кружни Пут Светлости; то је Коло Сварогово.