Тијанија

Видимо се у Тииииијааању…


Оставите коментар

Генадиј Петровичћ Малахов: Чишћење организма

Генадиј Петрович Малахов: Чишћење организма

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Генадиј Петровичћ Малахов: Чишћење организма

Advertisements


Оставите коментар

Порфирије Иванов: Прекаљивање, босоного ходање, гладовање

Порфирије Иванов: Прекаљивање, босоного ходање, гладовање

Порфирије Иванов

ivanov-3476518_large

 

Порфирий Иванов. Система оздоровления (Порфирије Иванов. Систем за оздрављење)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Део из књге…

Из личне белешке Иванова:

„Недавно сам напунио 85 година. Педесет сам посветио практичном тражењу путева за здрав живот. Зарад тога сам свакодневно откривао различите особености природе, а посебно њене сурове стране. Препун сам жеље да своје
искуство предам нашој омладини и свим људима. Ово је мој поклон њима.“

Увод

„Ова књига намењена је онима који верују, или су спремни да поверују у снагу оздрављења, онима који желе да се излече од болести и да ојачају своје здравље, али не знају како то да учине, и од чега да почну. Нажалост, многи, тек када им је здравље већ озбиљно нарушено, почињу да га процењују и да воде рационалан начин живота. Дубоко греше они који се надају да ће им лекови помоћи да поврате здравље, уништено још у младости злоупотребама и потцењивањем.

Народна пословица гласи:

Шта имамо, не чувамо, а кад изгубимо -плачемо„.

Док смо здрави, ми једноставно о здрављу не размишљамо и не бринемо, а када га изгубимо, трошимо много времена, снаге и средстава да би га повратили. То, на велику жалост, није увек могуће. Из овог произилази да свако ко жели да на време спречи низ озбиљних болести, мора добро да зна од којих фактора зависи здравље, како га је лако изгубити, и на који начин га можемо сачувати. 0 томе ће и бити речи у овој књизи“.

Биографија

„Порфирије Корнејевич Иванов родио се 20. фебруара 1898. године у Украјини, у руском селу Ореховка испод Луганска, у сиромашној рударшкој породици, у којој није било ничег другог, осим осморо деце. Учио је у црковно-парохијској школи, са 12 година радио као најамни слуга, а са 15 година ишао у рудник, радећи у веома тешким условима. Никакву професију није имао осим рударске, али је касније радио у многим местима најразличитије послове. Руководио је сечом шуме у радној задрузи, чистио парне локомотиве, радио у металуршкој фабрици, био месар, испоручилац шумске грађе. Женио се, имао двоје деце.

По карактеру је био, како се говорило, „усијана глава“, довитљив, оштроуман младић. У младости је био хулиган, бистрог ума, способног за изуме, а истовремено живео јако тешко. Његова, као и друге породице, веома су патиле због богаташа, које он због тога није волео, и светио се за такву неправду.

Тако је живео до 35. године, а затим се његов живот изменио. 0 себи пише следеће: „Детињство, младост и зреле године живота провео сам као и сви други. Једно време сам био разбојник, харао сам природом уништавајући животну радост, не обазирући се ни на шта – све зато да бих живео лагодно. Али, затим сам се удаљио од свега тога… и почео сам да се! приближавам идеји зближавања с природом…“

Шта је био окидач?

„Са Порфиријем Ивановим се нешто догодило када је имао нешто више од 30 година: добио је рак, који је напао његову руку. Нико није могао да му помогне, болест је узнапредовала до последњег стадијума, и дошло је време смрти. Тада је у очајању решио да убрза тај процес, да оболи од још неке болести. Изашао је наг на мраз, да би се прехладио и смрзнуо. Али жељени резултат није добио, па је то поновио, и још излио на себе ведро ледене воде. Али, опет без резултата. То је радио неколико дана, али уместо болести, почео је да стиче снагу, жељу за животом, животну радост. Болест је одједном почела да одступа. Тада је, приметивши то, наставио са својим експериментима, и на крају сасвим оздравио. Постепено је почео у себи да примећује особине које није сусретао код других људи. Раније је себи постављао питање (које свако од нас бар једном поставља себи): зашто је човек подложан болести и смрти, без обзира на удобности којима је окружен? Тада се у његовој глави појавила мисао: „Зашто је то тако? Оно, што човек у природи избегава, то му даје здравље! Открио је да су људи осудили себе на болести и смрт због нарушавања везе са Природом, Тако је почело његово трагање, с циљем да пронађе одговор на следеће питање: „Можда се у природи и у човеку крије нека тајна?“ Он је постепено почео да се челичи, зближава се са природом.

Почео је постепено да избегава све оно што човека одваја од ње. Прво је скинуо капу и тако излазио на јаке мразеве и ветрове. Хтео је да провери да лије на исправном путу, да ли тако, као и он, могу да раде и други људи, и постижу ли и они такав ефекат оздрављења. Почео је да предлаже људима који пате од разних невоља да ураде исто што и он. И, успевало је. Они су се исцељивали. Значи, прекаљивање помаже. Али, немају сви такву смелост и вољу да сами са тим започну. Тада је одлучио да покуша да ли може да исцељује људе истим силама које је он задобио од природе, као резултат свог личног челичења.

Све време је тражио у природи потврду правилности својих поступака, питајући је о свему. И, успео је да исцели жену која седамнаест година није ходала… Тада је био запослен у руднику, и тамо је стално покушавао да спашава људе приликом разних несрећа и болести. Одлучио је да провери своју моћ тако што је пошао да помогне жени којаје 17 година била прикована за постељу због тешке болести – парализе. Кренуо је према болесници, с намером даје излечи. Међутим, при том је себи поставио један услов: уколико жена стане на ноге, он ће ходати по снегу без обуће. Његова моћ исцељења налазила се само у његовом уму, зато је била тако необична. Решио да је искуша ту моћ. Када је рано ујутро жена стала на ноге и начинила неколико корака, изашао је напоље и рекао себи: моја моћ није у томе да штитим тело од природе, већ да своју обућу заувек оставим, и изложим своје тело природним елементима: ваздуху, води, ходајући босим ногама по земљи, која ми је и дала то тело.

„Прво је скинио капу, затим чизме, капут, кошуљу и панталоне, све до шорца.“ Све је то радио постепено, опрезно и пажљиво, водећи при том рачуна о храни коју је јео, како би његово дело било исправно, и како би, на крају, могао да живи само од природе, од ваздуха, земље и воде. На тај начин, као какав истраживач, решавао је један за другим задатке који су се такође налазили пред сваким човеком, а у суштини је решавао вечни задатак живота намењен свакој индивидуи највишег реда, откривао путеве бесмртности човека на Земљи. Живот Порфирија Иванова је на тај начин задобио свој смисао, а резултати експериментисања над самим собом били су од непроцењиве вредности, „далековид“ систем оздрављења. Свих тих година искушавања животних сила, муњевито је проналазио начине заштите пред природом, у свим њеним условима, сам се налазећи као у каквој светлећој љуштури. Људи су видели његову величину, и нису могли да схвате то његово светлеће тело, штаје то заправо?

А он је га формирао упорним радом, почињући простим корацима: снег, хладна вода, хладноћа. Затим је постепено јачао своју снагу тако што се излагао природи незаштићен, без оклопа одеће којом се обично штитимо. За све је то било потребно стрпљење какво се до тада још није срело. Он је рођен заједничком промишљу Васионе и Мајке Земље, и немогуће је другачије схватити тог великог генија. Једноставност живота, и рад за добробит целог човечанства, учинили су да стекне небројене поклонике. Тако је прорицао његов експеримент: а он се трудио да; буде што ближе природи. Његово здравље је јачало, ишао је у сусрет свим природним елементима са којима се сусретао, ни од чега се није скривао. Прилазио је природи са поверењем и љубављу, без страха. Она, као разумно и живо биће, давала му је снагу и као да га је учила, проверавала његову искреност и указивала му на грешке.

Говорио је: „Истражујући све оно што је у човеку и у природи подложно слабљењу, разарању, и све оно што јача и развија, нашао сам поступак, знање, метод који ћу развијати, чиме ћу се руководити и сам, да бих могао на исти начин помоћи и другим људима“ На тај начин успео је да недељама остане у степи на мразу, обнажен и без обуће, а да се при том не разболи. Научио је да управља помоћу свести и воље својим телом и психом, не пуштајући у себе болести, слабости, лењост… Научио је да остане без хране и воде без икаквих последица дуго времена (најдужи његов овакав експеримент био је -108 дана, али то, по његовим речима, није била граница његових могућности). У исто време је почео да пропагира свој метод оздрављења и прекаљивања свима које је сусретао, и помагао је болеснима и немоћнима да победе своје болести и да их подиже из постеље. Он је на онима који су то желели, испробавао пронађене корисне квалитете природе, при том будно мотрећи на те људе и контролишући цео процес. Како је говорио, „то није само обично челичење организма против хладноће и прехладе, већ пробуђење, развијање свесног управљања унутрашњим моћима и способостима нервног система“ – то је исечак из документа: „Историја и метод мог система прекаљивања“, који је био послан научницима методичарима и властима 1951. године. Постепено, Порфирије Иванов је развио и формулисао кодекс правила свог челичења и условно га назвао „Чедо“(тако се обраћао сваком човеку, називајући га својим дететом). Тај кодекс је такође био послан и у Кремљ, Леониду Иљичу Брежњеву. До тада је Иванов предавао своје учење само усмено. Однос власти према њему, наравно, био је веома опрезан. Они су се на све начине трудили да га ометају. Током живота је провео укупно 12 година у затворима и психијатријским болницама, где су га мучили, доводећи га скоро до потпуног физичког исцрпљења, и слали га кући да умре, али је он тамо постепено успостављао своје снаге, поново излажући своје тело природи.

Најважније је то што је у тој комуникацији с природом учествовало не само његово тело, већ и свест. Она се скоро потпуно изменила. Он је освешћивао своје раније пороке и победио их, тј. потчинио их својој вољи. Ствар је у томе, што од природе, изгледа, скоро ништа нећеш добити, поготово не здравље, ако имаш неке пороке или бесмислене емоције, и не покушаваш са њима да се избориш. Природа као да их осећа, и човек не може у таквом стању (порочном) да се не смрзне или да остане без јела дуже времена. А човеку са позитивним, чистим осећањима и мислима се природа отвара, помаже му да много тога издржи и поверава му се, као да допушта да буде с њом у комуникацији.

Његова љубав и стрпљење према људима били су неизмерни. Он је од њих доживео веома много увреда, и до почетка свог педесетогодишњег експеримента, није према њима изменио свој однос. Трудио се да свакоме ко жели, ко му је дошао са молбом, пружи све што је могао. Болела гаје душа због сиромашних, болесних. Он је прозрео сваког човека већ на први поглед, одмах је знао због чега је неко дошао, као и шта од њега може да прими. Трудио се да у свакоме пробуди савест, да људе научи како да победе гордост и самољубље, страх и презрење, неповерење, да пробуди у њима љубав. свакоје од њега добијао правичност. Од људи ништа није скривао и о сваком свом експерименту у природи их је обавештавао, исто тако и власти. И, уколико му нису дозвољавали да уради замишљено, он се томе није противио, јер је један од његових главних животних принципа био: „Својим ставом другоме не сметај“. Као и: „Природа – то смо сви ми, људи, наше жеље“. Зато се и није трудио, како се каже, да „скочи више од главе“, да нечим притиска друге. „Револуцијом“- како је говорио – ништа нећеш постићи. Треба живети еволуционо“ постепено достизати промену, у зависности од нивоа свести људи и промена у природи. Јер његов циљ није био само да сваки човек буде здрав, да не буде болестан и да живи срећно већ, пре свега, да „измени ток свести људи“, њихов начин живота, однос према природи и према себи. Јер, наш начин живота и наш однос према природи води човечанство, и сваког човека појединачно, према ћорсокаку, ка самоуништењу.

То данас постаје све очигледније. Проблем човечанства је што се на нашој планети све више и више троши и нарушава еколошки баланс. Људска активност сада прети уништењем и Планете, и самих себе, заједно с њом. У том смислу човек је неразуман и не уме да гледа на све сто се дешава у планетарним и људским размерама, он живи у свом затвореном свету, са својим егоистичним интересима, све тумачи са тачке гледишта добијања личне користи, не размишљајући о последицама својих дела. Ускоро и све може да се заврши катастрофом. Људски род, са свим својим достигнућима, тај „чар природе“, престаће да постоји, без трага. А у човеку и природи је све хармонично, све је замишљено, све је саздано тако, да човек може да живи не доводећи окружење и себе до таквог жалосног стања. Човек не користи ни половину својих могућности; то сада постаје све очигледније и почиње све чешће да се помиње. Тј., он, по својој суштини, још није потпун човек, у потпуном смислу те речи, чак ни физички. А шта рећи о моралу?

Сва расуђивања углавном остају на папиру, а на делу човеку је потребан тирански напор да би превазишао своје егоистичне пороке, и то му никада потпуно не успева. Може бити да то зависи и од његовог физичког стања, од комуникације с природом, којој тако мало поклања пажње? Како човек, паразит на телу природе, „разбојник и убица“, како је говорио Порфирије Иванов, може да изгради у себи неку моралну чистоту, неку апсолутну духовност, уколико је начин његовог постојања у корену неморалан и недухован у односу према природи?

То питање обично не пада никоме на памет. За штетне последице људских активности у природи проглашавају се одговорним начин производње, несавршена технологија, неки проблеми социјалног устројства… скоро да се ништа не говори о неморалности самог човека у том односу. Он сматра такав начин живота јединим могућим. Иванов открива своју тачку гледишта у вези тога. Некима се она може учинити неподесном, некоме као утопија, некоме фантазија. Али, то је лична ствар сваког човека. Са закључцима Иванова је неопходно упознати људе, јер је потребно тражити неки излаз из ове ситуације.

Иванов је умро 10.априла 1983.године, оставивши људима своје учење, записано у свескама (познато их је више од 250), у „Чеду“, писмима власти и научницима. Све је то тада остало без дужне пажње. Сада, овај систем оздрављења има хиљаде следбеника, који покушавају да растумаче наслеђе Иванова, зато што је то, безусловно и пре свега, посебан поглед на свет, специфично, ново гледиште на историју човека и природу, на судбину човечанства, а не само један у низу великог броја метода за савладавање болести и челичења организма. Он је оставио молбу људима:

„Ја молим, преклињем све људе: пронађите своје место у природи. Њега нико није заузео и оно се не може купити никаквим новцем. Достиже се само сопственим делима и радом за своју добробит, да би вама живот био лакши“.“

Јулија Казновскаја

Суштина Ивановог учења сажета је у 12 савета, познатих као “Чедо” како их је он назвао. Даћу их у сажетој краћој форми, а осталу разраду имате у књизи…

  1. Два пута на дан купај се у хладној природној води, за своју добробит. Купај се где год можеш: у језеру, реци, кади, туширај се или поливај. Постављам ти те услове. Купање у топлој води заврши хладном.
  2. Пре или после купања, а уколико је могуће и за време купања у природи, стани босим ногама на земљу, а зими на снег, бар 1-2 минута. Удахни кроз уста неколико пута и у мислима се помоли Природи за своје здравље и здравље свих људи.
  3. Не употребљавај алкохол и дуван.
  4. Потруди се да се бар једном недељно издржиш без хране и воде од петка увече (18-20 часова), до 12 сати у недељу. То су твоје заслуге и твој спокој. Уколико ти то је тешко, тада „издржи“ бар 24 часа.
  5. У 12 сати, у недељу, изађи у природу бос, и неколико пута диши и мисли како је горе описано, То је празник твог тела. После тога можеш јести све што ти се допада.
  6. Воли Природу која те окружује, не пљуј око себе и ништа не испљувавај. Навикни на то – то је твоје здравље.
  7. Поздрављајте се са свима увеки свуда, посебно са старијим људима. Ако хоћеш да будеш здрав – поздрави се са свима.
  8. Помази људима онолико колико можеш, посебно сиромашном, увређеном, ономе коме је то неопходно. Чини то с радошћу. Одазови се на његову потребу душом и срцем. У њему ћеш пронаћи пријатеља и допринећеш миру у свету!
  9. Победи у себи похлепу, самодовољност, грамзивост, страх, лицемерје, понос. Веруј људима и воли их. Не говори о њима лоше и не узимај к срцу лоша мишљења о себи.
  10. Ослободи се мисли о болестима, физичких слабости, смрти. То је твоја победа!
  11. Мисли не одвајај од својих дела. Прочитао си – добро. Али најважније је – чини! Систем Иванова може бити правилно схваћен само ако га човек практикује, када почне да усмерава своје болесно тело ка здрављу, ум – ка стваралаштву, срце ка служењу доброти и миру. „Чините добра дела, и Природа вас неће нападати“.
  12. Причај и преноси искуство овог дела, али се не хвали и уздижи тиме. Буди скроман.

………….

„Порфирије Иванов је живео као једноставан човек, који је на генијалан начин изградио законе живота и стварања, спознавајући све његове загонетке. „Смрт је неизбежна само у уму, то човек може да промени не допуштајући да га обузму мисли о болестима, физичкој слабости, смрти“. Тако је веровао Иванов, и сам је у личном животу остварио то уверење, искушавајући себе у тешким условима живота.

Паршека, тако су Иванова звали у детињству, су виђали и сусретали многи људи у свим градовима и селима, и свако га је запамтио као великана, који у шорцу лута по пустим пољима, придржавајући се чврсто само својих принципа: беспомоћности пред Природом и вољом за животом. Доживео је све могуће несреће и покушао да их надигра, како би и убудуће и други људи могли да пронађу излаз из било које ситуације. Прошао је сва могућа људска искушења, лутао, тражио, и на крају показао човеку како може да се ослободи робовања материјалном животу.

Његова потрага је помогла хиљадама људи. Иванов је свима открио могућност како да утичу на развој Васионе. Открио је човеку тајнус вета“.

………….

„Систем Иванова је резултат његовог педесетогодишњег искуства у Природи. Он је јединствен и недељив, као и сама Природа. Зато га треба радити у целини, ништа у њему не мењајући ради своје удобности, и ништа не додавати“.


Оставите коментар

Генадиј Петрович Малахов: Гладовање

Генадиј Петрович Малахов: Гладовање

Генадиј Петрович Малахов:

„Многи од нас слушали су приче о томе да се неки људи лече гладовањем и да чак постоје специјалне клинике у којима лекари гладовањем лече болеснике. Има још много непознаница у тој краткој речи глад која нас истовремено и плаши и привлачи. Шта нас плаши, а шта привлачи у тој речи?

Када сам се практично сусрео с глађу, када сам почео да гладујем, временом сам схватио шта је у мом организму против глади, а шта је прижељкује. У свим упутствима о гладовању углавном се истиче утицај овог стања на физиологију и психу човека, али нико није јасно рекао како гладовање делује на човеков спољашњи изглед и на његову свест.

Гладовање нам омогућава да контролишемо своја осећања и ум, поготову ако су се она „разрасла“ и „укоренила“ у нашој свести, па им је потребно одређено задовољење. Човек се у суштини само тиме бави, удовољава својим прохтевима – има апетит, ужива у мирису јела, комфору и сексу. Ум којим се поносимо, служи осећањима, задовољава њихове најмање прохтеве, разрађује најсложеније комбинације како би заобишао природу, да умири савест, да се правда и оправдава. И вама је познато до чега то на крају доводи – до претеривања и презасићености који рађају болест.

Када почне добровољно да гладује човек се не бори с болешћу, већ с осећањима и спретношћу ума, који их је створио. Првог дана гладовања незадовољена осећања протествују преко свих њима доступних механизама. У нашем уму стално се изражавају незадовољство, раздраженост, жалост, сажаљење, страх и слична осећања. Али то желите ви, ваша душа којом „господари“ ум?

Медицина, која се бави телом, никада нас неће ослободити обољења чији се стварни узрок не налази у нашем физичком тцлу, већ у нашим спољашњим манифестацијама (свести). Гладовање се показало као погодно средство помоћу којег можемо самостално да управљамо патологијом свести и њеним последицама у физичком телу. Ако желимо да се излечимо од свих обољења, треба да се мењамо као личности.

Аутор се нада да ће ова књига много шта променити у вашој свести, у односу на властити организам и живот уопште. Ви ћете временом схватити и проценити смисао руске пословице:“

„Глад није тетка, већ рођена мајка“.


Оставите коментар

Генадиј Петрович Малахов: Лунарни календар 2011 – 2019

Генадиј Петрович Малахов: Лунарни календар 2011 – 2019