Тијанија

Видимо се у Тииииијааању…

Јован И. Деретић: Илирија и Илири

Оставите коментар

Ilirija

Аутор: Александар Карановић / Античка Србија

Историја једног народа је жива само онолико колико је позната. Илири и Илирија су дугo времена били синоним за Србе и Србију. Илирија је добила то име по једном од њених владара, који се звао Илија. Није то била реткост, да једна земља добије име по неком од својих владара. Тако је и Херцеговина добила име по војводи (херцогу) Стефану Хранићу. Стара Троја је добила то име по једном од њених владара – Троју, а затим се по другом владару Илији назива Илион. Име Илирија јавља се врло рано у античко доба на простору садашњих Херцеговине и Црне Горе, тачно од реке Неретве до реке Дрима. Сви антички писци се не слажу по питању имена Илијиног оца, па је потребно да упоредимо њихове изјаве. Aпиан из Александрије, из I века, писац историје Рима, пише у својој 10. књизи у 2. поглављу следеће:

“— киклоп Полифем и његова жена Галатеа имали су три сина, Келта, Илирија и Гала”.

Собзиром на то да киклоп Полифем није доказана историјска личност, ми не можемо узети ово Апианово сведочење дословно. У стара времена давали су за претке богове или полубогове свим познатим народима, па и Апиан пише у духу те традиције. Оно што из његовог писања произилази као реално и чињенично, јесте да је земља добила име по свом владару и да су Илири, Келти и Гали истородни народи.

То потврђују заједнички језички корени, историја и археологија. Фрушки историчар Прико д’ Сент-Мари преноси једно друго широко заступљено мишљење код старих писаца, а то је да је Илија, Илијо или Илирио био син бога Сербона и да је владао земљом на пределу између река Неретве и Дрима. Овде се не ради само о митологији, јер се иза имена бога Сербона крије реална историјска личност – Сербо Мекеридов, велики освајач и вођа другог аријевског похода у Азију око 1330. г.с.е. Сасвим је могуће и временски се уклапа, да је један од његових синова по имену Илија, владао на пределу од Неретве до Дрима. Постоје још два предања о Илијевом оцу и навешћемо их. Према Аполодору Атињанину, II в.с.е., Илија је био син Дурача, по коме је Драч добио своје име. Што се тиче Кадма, за кога кажу да је био Феничанин, што му не одрђује етничку припадност, дошао је из Мале Азије у Беотију у којој је владао неки Дракон. Одатле протерује Дракона, постаје господар Беотије и гради град Тебу. За њега се веже почетак грчке писмености, тј. да је он био тај који је србицу прилагодио грчком језику. Суседни Рашани су протерали Кадма из Тебе и он је поново отишао на предео касније Илирије, где је саградио тврђаву крај Будве, у којој је и умро. Да је Кадмо имао сина по имену Илија, није поуздано утврђено, али ту претпоставку није могуће потпуно одбацити, а што се тиче Дурача, краља Епира, он је сасвим мало познат у историји. Ако бисмо узели једно од ових предања као највероватније, онда је то да је Илија био син Серба Макеридовог, пошто постоје подаци за тога Илију, где се каже да је он проширио свој посед на запад преко реке Крке и да је основао градове Сербину и Иленију (савремени Скрадин и Сплит). Већ поменути фрушки писац Прико д’ Сент-Мари у свом делу “Јужни Словени” каже:

“Илирикум, Илирис и Илирија су била имена синоними са онима који су стари писци обележавали различите земљишне просторе. У античко време сматрали су за првобитну Илирију предео између река Неретве и Арионе (тј. савремена река Омбла код Дубровника). Римљани су раширили име Илирије на све освојене пределе северно и источно од ње, зато што је то била прва земља коју су освојили са ове стране Јадрана. Тако је дошло до тога да се Илиријом називају сви предели између Дунава и Црног Мора и између Јонског Мора и Јадрана.”

То значи да је првобитна Илирија у ствари савремена источна Херцеговина. Када су Римљани почели са освајањем српских земаља са ове стране Јадрана, име Илирија било је већ проширено и очима странаца. Наиме, почетком IV века с.е. један моћни владар из племена Анта Таријата, по имену Вардило, створио је моћну државу од Поморавља до Јадрана и од Посавине до Солунског залива, стављајући под своју власт и Македонију и Епир. Вардилову царевину грчки писци називају Илиријом, по сећању на краља Илија. И државу цара Агрона, од Епира до Истре, око 230. г.с.е. Грци називају Илиријом, а Јоанис Зонара је назива дословно “Српском империјом”. Римљани су прво освојили један део од касније Илирије, па како су ширили освајања, тако су ширили име Илирије. То се десило зато, што су на целом Хелмском (Балканском) полуострву, северно од Грчке, живела племена једног истог народа, која су говорила истим језиком. Тако је обала римске Илирије ишла око 150. г.с.е. од Истре до Епира, са три главне покрајине: Либурнијом, Далмацијом и Јаподијом. Око 135. г.с.е. римска провинција Илирија је од Трста до реке Дрима, а 14. године с.е. обухвата следеће покрајине: Далмацију, у коју се убрајају Либурнија и Јаподија, затим Панонију, Норик, Мезију, Дарданију, Тракију и Македонију. После Трајановог освајања Дакије и ова земља је укључена у Илирију. У време цара Диокла, односно Диоклецијана, Илирија има следеће покрајине: Горњу и Доњу Мезију, Дакију, Дарданију, Македонију, Тесалију, Ахају – тј. Грчку, Превалу, Нови и Стари Епир, Крит, Доњу Панонију, Савију, Далмацију, Валерију, Горњу Панонију и два Норика. То је Илирија у свом најширем обиму, од Алпа до Црног Мора и од Карпата до Крита. Само се по себи намеће питање зашто су Римљани ставили Грчку под именом Ахаја у Илирију? За то постоје три разлога и то: Грчка је са свих страна била опкољена Илиријом, друго, она сама за себе није била довољно велика да да би била посебна покрајина и треће, од боја у Херонеју 338. године с.е. Грчка је била под Македонијом, која је била део Илирије. Независна Грчка није постојала, а у неким деловима такозване Грчке преовлађивао је српски живаљ, као што је то био случај на Пелопонезу, а српски императори, међу којима је био и Диокле, добро су то знали.

Горња Мезија је Шумадија, Доња Мезија је северна Бугарска, Дакија је Румунија, Дарданија је стара Србија са градовима Низом (Ниш), Скопљем и Приштином. Македонија је била између Тракије на истоку, Епира на западу, Белог Мора на југу и Беле Зоре (Велеса) на северу. Превала је приближно данашња Црна Гора. Стари Епир је јужна Албанија и западна Грчка, а Нови Епир је северна и средња Албанија. Доња Панонија је била земља између Саве и Драве. Све смо навели што се код старих писаца могло наћи у вези са пореклом имена Илирије, али остаје и једна недоумица, а то је зашто су Римљани давали име Илирије тако великом простору. Из горе изложеног се види да су они име Илирије везивали за Србе, а не за неки географски предео, што доказује да настанак имена Илирија није везано за име неког од владара тог имена, иако су они постојали, нити за име неког српског племена. Порекло имена Илирија налази се у српској Дивонији и може се објаснити као Рајана, односно Рајска земља. У српској Дивонији има више појмова везаних за Илирију као рајску земљу. Ири је један од назива за рај, Илја је рајско дрво, Илина је ћерка бога Јаме, Ири је име звезде итд. Зато је име Илирија везано за српски народ, а не за неку одређену територију, као што се то доказује на примеру Римске Илирије. Не треба испустити из вида да Илирија обухвата Подунавље, а Дунав је прва и главна рајска река у Светом Писму. Центар Илирије је био “Свето Седморечје”, које је код античких Срба било света, односно рајска земља. Прико д’ Сент-Мари каже да су у време зенита исламске моћи 756. године Савија и Далмација делови Србије, која је имала на северу Аваре за суседе, а на истоку Бугаре. У саставу Србије на југу били су тада Пелопонез и острво Крит. Апиан из Александрије каже да Грци називају Илирима народ који живи у пределима иза Македоније и трачких планина па до Паноније, Јадрана и подножја Алпа. Илија, односно Илирије је имао по Апиану шест синова и то су: Енхел, Ауторије, Дардан, Мед, Таула и Перхеб, као и кћерке: Прато, Даорто, Дасаро и друге, од којих све воде порекло Тауланти, Перхеби, Енхели, Ауториати, Дардани, Партени, Дасарети и Даорци. Аторије је, вели, имао синове Панонија или Пеона, од кога су Скордиско и Трибал, од којих су настали народи овог имена. Апиан овде набраја главна племена Илирије и представља их као да су сва настала од браће и сестара. Он каже да су у његово време, а то је I век после Христа, најславнија илирска племена Скордисци и Трибали. Овде се ради баш о два имена која су у старо време употребљавана за Србе као народ у целини. Скордиски су Сорби или Сорбиски. Слово К се после слова С се у латинском језику редовно појављује код наших као Славонија-Склавонија, Словени-Склабени, Сарбона-Скардона (савремени Скрадин), Сорбус-Скордус, Сорба или Сарба-Скодра (савремени Скадар) итд.

У делима писаца из античког времена и раног средњег века Срби се најчешће помињу као: Серби, Серди, Сарби, Сарди, Сорби, Сорди, Сирби, Скорди и Скордиски. Има још на стотине варијација овог имена од Британије до Индије. Најизразитији пример варијације овог имена налази се баш на примеру српског планинског венца: Јабланица – Шара – Копаоник – Стари Влах – Дурмитор, који се назива Српским планинама, на латинском Mons Scordus, који се налази у облику Mons Sordus, преведено на фрушки као Montagne Scordisques, или једноставно – Les Montagnes Serbes, а понегде и као Montagna da la Serbie. Ови Апианови Сорби, за које каже да су најславније племе Илирије у његово време, нису у ствари једно од племена, него је то народно име за сва племена Илирије. Сада погледајмо где се све они помињу и код античких писаца. Тачан облик овог имена је Серби, како се налази код географа Клаудија Птоломеја из Александрије у II веку. Он помиње народ под именом Серби и град Сербинон, тј. Сербиново, савремени Загреб. Трећи антички писац који помиње Србе као народ Илирије је Римљанин Кајус Плиниус, тј. Плиније Старије из I века. У њговој 3. књизи у 26. глави налази се помен народа Сардиата на пределу данашње Херцеговине.Четврти антички писац који налази Србе на пределу Илирије је Страбон из I века. Страбон у својој “Геогарфији”, књига 7. галава 5. каже да је српска територија у Илирији између Јадрана и панонских племена. Занимљиво је да се у Страбоновој “Географији” Срби спомињу на четири начина: Сибини, Сирбини, Скордиски и Ардиеи. Не верујем да је то било у његовом оригиналу, него су то корекције његових издавача у нама блискијим временима. Сибини су део Соебона, који су владали Германијом. Сирбини су у Малој Азији. Скордиски су од Норика до Македоније и Ардиеи од Јадрана до Паноније. За Сирбине није потребно објашњење. Сибини су део Соебона владара Германије, што је у ствари једно исто име, јер су Соебони – Сорбони. За Скордиске смо већ рекли. Страбон назива планину Динару Српском планином “Сардион”. Преводилац Страбона на фрушки језик, из 1812. године, извесни Коре, ставља у примедби да су Страбонови Ардиеи, Арди у ствари Сарди, које овај налази у Илирији од Јадрана до Паноније. Овде је у Страбоновом тексту извршена преправка српског имена, изостављањем почетног слова С. Ово изостављање биће посебно јасан случај у тексту Диона Касијуса. Страбон помиње Сарде (Србе) као главни народ Илирије. Пети антички писац који помиње Србе у старој Илирији јесте Дион Касијус, писац Римске историје у II веку. Треба напоменути да је он био римски перфект Илирије, да је ту дуго живео и добро познавао ову земљу. Фрушки издавач Дионове Римске историје, Фирмин Дидо, дозволио је да неки инспектор по имену Гро преправи и чак потпише преправку имена Сарди у Арди у Дионовом тексту. Слично томе чини и енглески издавач Диона, Хајнеман из Лондона и амерички издавач Макмилан из Њујорка. Да би чудо било још веће, они нису свуда били доследни у тој преправци, па је на неким местима у грчком оригиналу остало почетно слово С српског имена, а у преводу на енглески језик свуда је скинуто. Ваљда су мислили да нико неће упоређивати оригинал са преводом. Многи каснији писци, међу којима и Прико д’ Сент-Мари упозоравају своје читаоце да име Арди и Ардиеи треба читати као Сарди, тј. Срби.

Шести, али не и последњи антички писац који помиње Србе у старој Илирији јесте Еузебије Памфил, епископ Цезарије у Палестини, који је живео 265. – 340. године. Еузебије говори о Тиберијевој победи над српским устаницима 9. године после Христа и каже да је он победио Далмате и Сармате. Исто као Еузебије, и други антички хроничари називају српске побуњенике из Босне и Посавине Сарматима, а оне на југу Далматима. Сармати, односно Сарбати је још једно од имена за Србе. Потребно је да се осврнемо на ову Тиберијеву победу о којој је овде реч, јер је она била прекретница у односима Срба из Илирије и Римљана. Велика српска побуна против римске власти почела је 11. године пре Христа, тј. у време владавине цара Августа, када је Римска империја била на врхунцу своје моћи. Борбе између устаника и римске војске биле су нарочито оштре првих година после Христа и вођене су од Јадрана до Саве и од Поморавља до Купе. Против устаника је употребљена велика сила, тако да је ту била највећа концентрација римске војске која је икада учињена. Па и поред тога, цар Август је пред Сенатом говорио да су потребна додатна појачања, јер би у противном устаници могли да се појаве под зидинама града Рима. Овај његов говор нам указује колика је била велика снага српских устаника. Август је поставио свог посинка Тиберија, способног војсковођу, за главног команданта римских војних снага у Илирији. Епидемија тифуса харала је у оба војна табора, па је то био разлог који је навео њихове вође да размишљају о мировним преговорима. Преговоре су водили Бато и Тиберије и постигли један далекосежни уговор. По том уговору Срби су признали римску власт, а Римљани су им за узврат дали римска грађанска права. То право су до тада имали само грађани Рима и оно је представљало велику привилегију. Носиоци тог права су били ослобођени пореза и свих дажбина у држави, са загарантованим статусом слободних грађана и са правом да гласају и да буду бирани. Обавеза носиоца тог права била је да служе војску у легијама.

Римљани су 12. године после Христа направили спискове нових војних обавезника по српским братствима. Један део тог списка, који се односи на Далмацију, сачуван је код Плинија Старијег у његовој 3. књизи. Под именом Далмације обухватане су тада још и Херцеговина и Црна Гора. Ту се, поред других данас мање познатих српских братстава, налазе и нека врло добро позната и данас постојећа, као: Дидари, Дермастије, Глиндићи, Денде, Деснијати, Грабљани, Рудињани, Деврње, Деретићи итд. То су ти који се називају Далматима и Сарматима у римској Илирији. Апијан каже да су Илири имали бројна племена и да је то нормално у једној тако пространој земљи и каже:

“Ове народе, Меде и Дардане и такође Панонце, Рећане, Норичане, Мезе из Европе и суседна племена која живе на десној обали Дунава, Римљани разликују једно од других тачно тако као разна грчка племена која се међусобно разликују и називају свако племе његовим посебним именом, али сматрају целу Илирију као једну целину и под једним именом. Откуда потиче та идеја нисам могао пронаћи, али она се одржава до наших дана, па и земљични порез свих ових племена од извора Дунава па до Црног Мора је под једном главом и зову га илирски порез”.

Ово Апианово сведочење је доказ више да у Илирији нису постојали различити народи, него само племена једног истог српског народа. Апиан објашњава како су Далмати, које он назива једним илирским племеном, добили своје име по граду тврђави Делмину. Каже да су их најпре називали Делминцима, па потом Далматима. Тврђава Делмин је била седиште једног племена, па су по њој та племена названа Делминцима. У вези са Панонцима Апиан каже:

“Пеони су велики народ на Дунаву, који се шири од Јапода до Дардана. Њих Грци називају Пеонима, а Римљани Панонима и ови их убрајају у Илире, као што сам то већ поменуо и зато их и ја укључујем у историју Илира. Они су постали славни од македонског времена по Агрианима, који су дали врло велику помоћ царевима Филипу и Александру, тј. Пеони из доње Паноније на граници Илирије”.

Ево нас код једног преиначеног имена, где се Срби називају Агрианима. Овде се ради о Србима из предела Поморавља па до Старе Планине, чији је главни град био Србица, Сердика или Сардика код античких писаца, а то је савремена Софија. Ми смо пронашли како су грчки писци, а много вероватније је да су то чинили савремени издавачи античких писаца, од имена Срби, односно Србичани, направили Агриани. То није јединствен случај преправке српског имена. Да напоменемо да је Птоломејев Сербинон преправљен у Аграм, али тек у средњем веку, па би се могло рећи да су и Србичани у исто време преправљени на Агриани. Што се тиче помоћи Србичана царевима Филипу и Александру о којој Апиан говори, довољно је напоменути да је у војсци Александра Великог ударна снага била оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујућим тренуцима битке био је пробојни гвозд, а у њеним првим редовима командовао је лично Александар. Тако славни Србичани посташе Агриани, што би се према смислу грчког језика могло превести као – звери.

Да се осврнемо још на првобитну Илирију од Неретве до Дубровника, у којој су живели Енхели, како то наводе неки писци. Прко д’Сент-Мари каже да ово име на феничанском језику значи земљорадници, ратари. Ми знамо да на грчком и јеврејском језику Феничани значи црвени људи, људи опрљени на јаком средоземном сунцу. То значи да име Феничани није име неког посебног народа и заиста многи народи у античко време се помињу као Феничани, заправо сви који су пловили по Средоземљу. Баш на предели првобитне Илирије у земљи такозваних “Земљорадника” Енхела, Плиније, Апијан, Касијус и Страбон налазе Србе. Апиан каже још да су ови Срби некада били чувени као поморска сила, поморски народ. Први становници Босне, каже д’ Сент-Мари, били су ти исти “Земљорадници”, као и у Херцеговини. То су били Беси, по којима је Босна добила име, а који се такође налазе у пределима Србичана у Тракији и Скордиски, тј. опет Срби. То су ти Еузебијеви Сармати. У Старој Србији (Косово и Метохија) д’ Сент-Мари ставља на прво место Скордиске, као прве становнике те покрајине. Имена места, тј. топонимија старе Илирије је сва на српском језику – имена планина, река и градова. Да поменемо само она која су у директној вези са српским именом. Острво Раб се помиње као Сарба, град Скрадин као Сардона, град Загреб као Сербинон, планина Динара је Сарбона, град Скадар је Сарда, град Сремска Митровица је Сирбиум, планински венац се зове Сордус, град Софија је Сердика, Србица, а град на реци Бистрици иза Олимпа је Сербиа. Илирија је синоним за Србију и то не целу античку Србију, него само део оне велике Србије из које су настали сви словенски народи, како то потврђује Нестор Кијевски и Баварски Анонимус. Срби Илирије су преко такозваних илирских легија преузеле власт у Римској империји и са њом непрекидно владали пуних 150 година.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s