Тијанија

Видимо се у Тииииијааању…

Поруке Патријарха Павла

Оставите коментар

patrijarh-pavle-2_500x300

„Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке.“
Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре речи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсетимо, да их памтимо и преносимо.

ПОРУКЕ

– Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.
– Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.
– Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.
– Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.

Patrijarh PavleЦрква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе.

Сматрам да смо за трагедију у Југославији одговорни сви. Да су се у овој ситуацији распада Југославије нашли данас они људи који су је на миран, људски начин, споразумом створили 1918. године, мислим да би је они и разложили на миран, људски начин, споразумом.

Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да „зло добра донијети неће“, да је „крв људска храна наопака“, ствари би ишле сретније.

Патријарх Павле је осуђивао свако насиље и злочине, без обзира под каквом капом, униформом и значком чињени, без обзира коме народу и којој вери припадали.

НАВИКЕ

Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су „прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега“.

Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочале, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.
Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да „има ко то ради у Патријаршији“, он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: „А мени није имало шта да се смрзне.“

Узречица му је била: – Бог те видео...
pravoslavlje-patrijarh-pavle11

ПРОТИВИО СЕ

– скупим аутомобилима
– пушењу
– тарифама и ценовнику које су свештеници успоставили за венчања, сахране, крштења…
– куповању венаца и сваком показивању богатства

У свом Распису народу и верницима поручивао је да – када неко умре, породици умрлог треба помоћи у сваком погледу, и материјално у складу са могућностима, а не куповати скупе венце јер тиме само другима показујемо колико новца имамо, а не колика је наша туга.

НОВАЦ

Иако је за собом гасио светла, није користио грејалицу, ишао пешице куд год је могао, за патријарха Павла могло се рећи да је штедљив, али никако и шкрт.

Као новинарка која је, по природи посла често долазила у Патријаршију, једном приликом сам у кабинету секретара Његове светости затекла старијег мушкарца, прилично неугледно обученог, како седи на канабету.
Чекајући неко саопштење СПЦ, и сама сам већ дуго седела поред тог човека и упитала га: „А кога Ви чекате?“
Рекао је: „Патријарха чекам. Он ће ми помоћи, пријатељи смо из детињства. Ја сам из Босне, сви моји су већ избегли у Немачку, ја бих код сина али немам могућности да платим пут.“

Морам признати, а и данас ме стид кад се тога сетим, помислила сам „ево још једног пацијента“ јер је било много оних који су се тих ратних година лажно представљали. Чудила ме једино смиреност и потпуна увереност тог човека да ће патријарх сигурно доћи. А тако је и било.

Након што су му јавили да га у секретаријату чека човек који каже да га познаје, патријарх је сишао, отворио врата канцеларије, препознао пријатеља кога дуго није видео, загрлио га чврсто називајући именом, нисам упамтила којим, али по коме сам закључила да је из муслиманске породице. Патријарх га је питао како може да му помогне, а онда отрчао до своје собе, донео коверат са новцем и наложио секретару да се купи карта за воз за Немачку. Задржао се с пријатељем још неко време разговарајући о породици, деци… а затим га испратио и поручио да се јави, ако још нешто затреба.

МОЈ ДРУГ  ПАЈА

Један наш колега новинар, који станује близу Патријаршије, често је у џепу јакне свога сина налазио бомбоне. Знајући да му их није купио, питао је сина одакле му. Малишан је одговорио: „Дао ми мој друг Паја.“
После неког времена оцу је већ то постало чудно јер није могао да се сети ниједног друга свога сина по имену Паја, па је упитао: „Који ти је то друг?“
Дечак је ко из топа одговорио: „Па наш патријарх. Кад год пролази поред паркића у ком се ми играмо, он купи бомбоне па нам подели. А ми га волимо јер нам је другар, па га зовемо Паја.“

Једном другом приликом, у зимско доба, деца су се играла у близини Патријаршије. Био је изузетно хладан и ветровит дан, а патријарх је пролазећи туда децу позвао да се склоне од кошаве и уђу у Патријаршију на сокић. Сва деца осим једног дечака појурила су за патријархом, само се један задржао на степеништу испред врата.
Патријарх га је упитао зашто не улази, а дечак је рекао: „Ја не могу, нисам крштен.“
Патријарх му је на то одговорио: „Само ти уђи, синко. То су новотарије да се деца крсте кад се роде. Некада су се момци крстили пред војску, кад су зрели и знају шта желе. Ако и ти то будеш хтео кад одрастеш, ево, ја ћу те крстити. А сад уђи слободно.“
pavle

РЕКЛИ СУ

Митрополит Амфилохије: Читавог живота се потрудио да никоме не згази на сенку, да никога не оптерети собом, па је сам правио и своје ципеле, сам кувао, сам шио своју мантију. Чак и одежду коју је припремио кад дође дан да се упокоји, шио је заједно са једном од сестара из манастира Девича. Његова пензија не верујем да је премашила девет хиљада. То је он добио на Косову и Метохији и откад је постао патријарх ни динара више није хтео да прими као поглавар, од тога је своје потребе подмиривао.

Матија Бећковић: Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање.

Драгомир Ацовић, члан Крунског већа: Патријарх Павле је био један од оних необичних људи, који се као божијом вољом створе ниоткуда и озаре време у коме живе.

Вук Драшковић: „Будимо људи, иако смо Срби.“ Многи су се изругивали овим речима старог патријарха, тобоже због двосмисленог склопа реченице, а истински због тога што је поручивао да нација не може бити кишобран за ничије нечовештво. Презирао је грабеж и грабежљивце, култ раскоши и славу коју доноси робовање иметку и сили, јер се човек са тим свиме не рађа нити ишта од тога може са собом понети у гроб.

Они који су га познавали знали су да је имао урођени дар за шалу и доскочицу. Као поглавар Српске православне цркве био је строг према себи, а благ према грађанима и народу, како би свима био приступачан.

Када је изабран, био је једини међу епископима који истински није желео да буде патријарх. „Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити“, рекао је на хиротонији у Саборној цркви патријарх Павле.

Када је умро, његов народ је знао да је био – један једини, међу свима најбољи.

Пролазе године и време, а на нама је да се трудимо, не да будемо важни и славни, већ да будемо дорасли времену у коме смо и месту на коме смо. А то зависи од нас, на крају крајева“, поручивао је наш патријрх. Зато, „чинимо увек – колико до нас стоји“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s